Хејс, Имбри и Шеклтон 1976. године, у оквиру Пројекат CLIMAP (Climate: Longrange Investigation, Mapping and Prediction – Клима: дугорочно истраживање, мапирање и прогнозирање), на основу спектралне анализе и поузданих статистичких обрада двају језгара из дубине Индијског океана доказују да се, у протеклих 500 000 година, клима мењала у зависности од промена ексцентрицитета, нагиба Земљине осе ротације и прецесије, како је то још 1924. године прорачунао Миланковић.
Резултати су показали потпуно слагање са Миланковићевом теоријом, „а то не може бити случај“, констатовао је Џон Имбри, један од учесника наведених проучавања.
Завршавајући поглавље Оживљавање Миланковићеве теорије у књизи Ледено доба – решење тајни Џона и Кетрин Имбри су написали:
„Цело столеће након што је Крол објавио своју теорију, а педесет година након што је Миланковић послао своје криве осунчавања Кепену и Вегенеру, два језгра из Индијског океоана потврдила су теорију о леденим добима. Геолози су, најзад, имали јасне доказе да је кретање Земље дуж њене орбите око Сунца изазвало ледена доба млађег плеистоцена. Како је тај механизам тачно деловао, и зашто је 100 000-годишњи циклус промене ексцентритета орбите тако снажно утицао на климу у току протеклих пола милиона година – остало је непознато. Али, за тренутак, довољно је било што се сазнало да је Милутин Миланковић, путник кроз васиону и векове, показао пут ка решењу тајни леденог доба“.
Његова астрономска теорија климатских промена пружа могућност и за предвиђање будуће климе, јер је секуларни ток инсолације неминовност. Према Миланковићевим дијаграмима осунчавања, свет је био у последњем леденом добу пре 25 000 година. Просечна глобална годишња температура ваздуха била је за око 60C нижа од данашњих вредности. Током последњих 10 000 година започело је нагло отопљавање, што је довело до климатског оптимума у раздобљу од 5 600. до 2 500. године пре нове ере. Поларни лед се повукао северно од 800 N, а шуме су достигле своју најсевернију границу у периоду између 3 000. и 1 500. године пре нове ере. Од 800. до 1 200. године наше ере, релативно блага клима у Европи погодовала је, на пример, гајењу винове лозе у Енглеској. После тога, наступило је тзв. мало ледено доба, које је трајало од 1500. до 1850. године наше ере. Током последњих 1 000 година, клима је била прилично стабилна, са флуктуацијама глобалне просечне годишње температуре од око 10C око постледничког просека у току једног века. Земља се данас налази у периоду интерглацијације, или топле фазе. Ледници се задржавају на високим географским ширинама, на половима, Гренланду или врховима високих планинских ланаца и за сада не прети опасност од њиховог ширења ка јужним пределима. Сходно Миланковићевој орбиталној теорији, планета Земља неће природним путем, најмање 30 000 година, ући у ново ледено доба.
