Вести

Путокази генијалног ума

Drago-min

Међународна конференција „Живот и дело Милутина Миланковића – прошлост, садашњост, будућност“, једна од тежишних активности Удружења којом се обележавају јубијели Милутина Миланковића у 2019. години, изазвала је знатну пажњу јавности, а посебно чланова Удружења. У жељи да пружи допринос, члан Удружења, књижевник и публициста Драгутин Ковијанић, учинио је достпуним своје размишљање о генију. Преносимо га јавности као својеврстан увод у информисање и презентацију радова са Конференције.

Част сам прихватио да нешто кажем о Милутину Миланковићу, иако сам свестан да ја – приземни незналица о небеском мудрацу, вредносно мало могу рећи – што њему приличи; зато молим овај скуп да моје сусретство овом беседом са његовом мудрошћу, схвати као моје незнање које не кријем, али и као моје дивљење знању недостижног генија – мудраца.

Узлети Миланковића у висину, чије тајне са тих узлета човеку тумачи и приближава; не отуђујући га од људских вредности и искушења доживљених кроз векове.

Са оба своја мисаона путовања „кроз васиону и векове“, потврдио је своју вредност; и са себе скинуо загонетку тајанствености; и мрену са људских очију и ума, о тим вредностима.

Где људски ум не досеже, а очи служе за „просту потребу“, њих Миланковић оживљује даровима свога ума.

За понирање у космичке тајне, потребна је и ретка даровитост, без које је немогуће о њој мислити и истраживати је. Тај дар, као дар промисли, има своје корене; без којих не може уродити плодом.

Залуду је и највећа људска мудрост учаурена у уму, ако иза себе не оставља непролазну вредност.

Миланковићеве научне мислчи, својим вредносним трајањем учинили су га бесмртним узором и светлосним путоказом.

Нема искреног дивљења без основаног разлога. Човек се диви ономе што је вредно и непролазно. Повод за непролазно дивљење, човеку даје Природа својим законима; али и мудрост оних који их тумаче и приближавају људском уму и души.

Божији дар, који се генетски преноси, оставља на људима траг, и потврђује мудрост: „Род свакоји своје бреме носи!“ То је човекова овоземаљска судбина која се исказује и траје у овом животу. Духовне вредности појединаца, њиховом селидбом у вечност остављају за собом узор људима, да за њима здружују: „молитву с уздасима“; овај део Змајевог епитафа на гробу Милутиновог оца, генетски припада и Милутину; јер како стоји у том епитафу: „ко је многим био много – то заслужује!“

Сви научни радови Милутина Миланковића, плод су његовог ума – природног дара, који је у складу са редом и природи; у којој сваки створ рађа себи равна. Што такав ум створи, вредношћу и непролазним трајањем је обележено.

Светлост генијалног ума, отвара очи свима: једнима је то путоказ да његовим смером крену; а другима, да не тумарају по мраку, због мале способности и велике лењости – недостатка у разумевању и размишљању које им отвара очи да не виде ни оно што светлосни путокази показују. Ко прогледа ка истини, и „Вавилонска кула“ за њега је кућерак у поређењу са једном од генијалних замисли Миланковића.

Нема тако великог дара, којим највећи дародавац дарује људске умове; а да га ум Миланковића није достојан. Захваљујући том дару, Миланковић из људских мозгова изводи метеж, забуне и страх – на светлост; да спознају истину.

Досезајући својим генијем небеске тајне, Миланковић не меша „људско са божанским“, већ узвраћа са захвалношћу за примљени дар: генијалност ума. То је посебан позитиван изазов бројним умовима мултидисциплинарних наука широм света; којима нису више загонетке: тропске и сидеричне године; сунчани и звездани сат; календар; климатске промене; трајање и смена ледених доба; и многа друга његова непроцењива открића. Све је то за Миланковића само: средина, простор, време и окружење; за стваралачка надахнућа онима који следе његовим стазама.

Научна трагања Миланковића за спознају вредности; временских и ванвременских – оставили су печат његове непролазности; и обавезу генерацијама које постоје и пристижу, да стазама које је осветлио, и они крену.

Вредност ове обавезе следи Библијску молитву: „О Господе, који даде пророцима силу да виде истину где долази из далека; дај и нама силу да усвојимо ту истину, која је већ дошла.“