Да су пут до књиге, као и прича о књизи често непредвидиви одавно је познато. Међутим, недавно смо били сведоци да је једна књига послужила за својеврсну поруку и необичан тестамент који својом мисијом заиста представља прави раритет и хуманистички приступ. Бака Зорка из Косјерића поклонила је својим унучицама монографију Милутин Миланковић, путник кроз васиону и векове.
Племенита бака Зорка Милетић, рођена Леонтијевић, мукотрпно је, али надасве часно проживела свој век, остављаљући сину и кћерки, унучадима и праунукама светао образ који ни тежак живот у својој младости ни касније заснивањем породице и узгојем потомака ничим није натрунила. Рано, веома рано је, у својој другој години, остала без мајке, а без оца у 16-тој. Док је похађала средњу медицинску школу у Ваљеву, коју је са одличним успехом и завршила, веома много је читала књиге, толико их је волела да јој је отац, и ако високи интелектуалац и полиглота, то често забрањивао сматрајући да у томе претерује. Неретко је прибегавала да под јорганом, уз пламичак свеће, тајно свој дух напаја лепом књижевношћу. Волела је и математику, покушавајући да дубље проникне у њене тајне, што је научила од свог оца.
Била је здравствени радник, увек спремна, у било које доба дана или ноћи на позив комшија да се одазове и пружи неопходну помоћ ономе коме је затребало. Ни узгој деце, посао здравственог радника ни тежак живот на имању и изградњи куће није ју омео да настави да чита, што је чинила и у старости, све док ју је вид служио. У старијим годинама, захваљујући свом сину Томиславу, такође великом радохоличару и љубитељу књиге, узела је у руке монографију коју је написао мр Славко Максимовић и издало Удружење Милутин Миланковић.
Бака Зорка већ тешко болесна, предосећајући животни крај имала је потребу да нешто поклони својим праунукама са синовљеве стране. Пред с͡ам смирај свог живота, одушевљена монографијом, научником Миланковићем, његовом визијом и математиком, као велики обожавалац књиге, определила се да то буде књига, како је бака говорила – „која не може да избледи, а која друга него књига о сјајном математичару, инжењеру, професору, Србину Милутину Миланковићу“. Смогла је снаге да остави својим унукама, не злато, не паре, већ нешто што је њу у животу одржало саму на ветрометини разних искушења и животних борби, књигу као благо са жељом да и они стекну љубав према њој и ПРЕМА ВЕЛИКАНИМА СРПСКОГ РОДА.
Тако су њене две праунуке Рајна Милошевић и Калина Милетић, добиле са својих пар месеци тек започетог живота, трајну успомену од своје прабаке Зоре, која је тешком муком, дрхтавим старачким рукама, обневидела написала посвету својим праунучицама. Њима да се са поносом сећају своје прабаке, која је сигурно, читајући књигу запазила једну од многобројних Миланковићевих мисли: „Иметак може имати различите облике, па не мора увек бити материјалан, него сме да буде и духовни. Ако дозволите и тај његов облик, онда и као бескућник нећу бити сиротиња.”
У таквом духовном иметку племенита бака Зора није оскудевала.
Својој најдражој унуци Рајни од прабабе Зоре
