Da su put do knjige, kao i priča o knjizi često nepredvidivi odavno je poznato. Međutim, nedavno smo bili svedoci da je jedna knjiga poslužila za svojevrsnu poruku i neobičan testament koji svojom misijom zaista predstavlja pravi raritet i humanistički pristup. Baka Zorka iz Kosjerića poklonila je svojim unučicama monografiju Milutin Milanković, putnik kroz vasionu i vekove.
Plemenita baka Zorka Miletić, rođena Leontijević, mukotrpno je, ali nadasve časno proživela svoj vek, ostavljaljući sinu i kćerki, unučadima i praunukama svetao obraz koji ni težak život u svojoj mladosti ni kasnije zasnivanjem porodice i uzgojem potomaka ničim nije natrunila. Rano, veoma rano je, u svojoj drugoj godini, ostala bez majke, a bez oca u 16-toj. Dok je pohađala srednju medicinsku školu u Valjevu, koju je sa odličnim uspehom i završila, veoma mnogo je čitala knjige, toliko ih je volela da joj je otac, i ako visoki intelektualac i poliglota, to često zabranjivao smatrajući da u tome preteruje. Neretko je pribegavala da pod jorganom, uz plamičak sveće, tajno svoj duh napaja lepom književnošću. Volela je i matematiku, pokušavajući da dublje pronikne u njene tajne, što je naučila od svog oca.
Bila je zdravstveni radnik, uvek spremna, u bilo koje doba dana ili noći na poziv komšija da se odazove i pruži neophodnu pomoć onome kome je zatrebalo. Ni uzgoj dece, posao zdravstvenog radnika ni težak život na imanju i izgradnji kuće nije ju omeo da nastavi da čita, što je činila i u starosti, sve dok ju je vid služio. U starijim godinama, zahvaljujući svom sinu Tomislavu, takođe velikom radoholičaru i ljubitelju knjige, uzela je u ruke monografiju koju je napisao mr Slavko Maksimović i izdalo Udruženje Milutin Milanković.
Baka Zorka već teško bolesna, predosećajući životni kraj imala je potrebu da nešto pokloni svojim praunukama sa sinovljeve strane. Pred s͡am smiraj svog života, oduševljena monografijom, naučnikom Milankovićem, njegovom vizijom i matematikom, kao veliki obožavalac knjige, opredelila se da to bude knjiga, kako je baka govorila – „koja ne može da izbledi, a koja druga nego knjiga o sjajnom matematičaru, inženjeru, profesoru, Srbinu Milutinu Milankoviću“. Smogla je snage da ostavi svojim unukama, ne zlato, ne pare, već nešto što je nju u životu održalo samu na vetrometini raznih iskušenja i životnih borbi, knjigu kao blago sa željom da i oni steknu ljubav prema njoj i PREMA VELIKANIMA SRPSKOG RODA.
Tako su njene dve praunuke Rajna Milošević i Kalina Miletić, dobile sa svojih par meseci tek započetog života, trajnu uspomenu od svoje prabake Zore, koja je teškom mukom, drhtavim staračkim rukama, obnevidela napisala posvetu svojim praunučicama. Njima da se sa ponosom sećaju svoje prabake, koja je sigurno, čitajući knjigu zapazila jednu od mnogobrojnih Milankovićevih misli: „Imetak može imati različite oblike, pa ne mora uvek biti materijalan, nego sme da bude i duhovni. Ako dozvolite i taj njegov oblik, onda i kao beskućnik neću biti sirotinja.”
U takvom duhovnom imetku plemenita baka Zora nije oskudevala.
Svojoj najdražoj unuci Rajni od prababe Zore
