У Републици Северна Македонија на Филозофском факултету у Скопљу организован је 12. новембра сусрет председника Удружења Милутин Миланковић са припадницима српске националне заједнице из Скопља и Куманова. Сусрету су присуствовали и припадници македонског народа.
Осмишљавајући програмске активности обележавања Миланковићевих јубилеја Удружење Милутин Миланковић је сматрало да и српски народ у дијаспори има своје незаобилазно место у реализацији предвиђених активности, било да их реализује самостало или у сарадњи са Удружењем.
Удружење је прихватило позив Управе за развој и унапређење образовања на језицима припадника заједница при Влади Северне Македонје да се за почетак сарадње организује информативни сусрет представника Удружења и припдник српске националне заједнице у Северној Македонији на коме би се представио лик и дело Милутина Миланковића, а да се касније Удружење представи са свим продуктика (изложба, предавање, трибина промоција књига и видеоматеријала и остало).
У том циљу на Филозофском факултету у Скопљу организован је 12. Новембра сусрет председника Удружења Милутин Миланковић са припадницима српске националне заједнице из Скопља и Куманова. Сусрету су присуствовали и припадници македонског народа.
Уз приказивање кратког играно-документарног филма “Од армираног бетона до Канона осунчавања“, учесницима сусрета у прикзани знимљиви детаља из живота и рада, као и активности Удружења на популаризацији лика и дела великана српске и светске науке.
Учесници скупа су били изненађени информацијом да је Миланковић био веома чест посетилац ових крајева, били физички, било у мислима.
Први боравак Миланковића у овим крајевима је био 1912. године, када је као резервни официр Војске Србије учествовао у Првом балканском рату.
На једном од својих замишљених путовању кроз васиону и векове, на путу за Грчку, Миланковић се зауставио на рушевинама старог хеленског града Стоби, који се налази недалеко од Велеса, одакле је својој имагинарној пријатељици написа: „Снежне калоте које покривају сада поларне крајеве наше Земље шириће се све више и више, ледници ће покривати све високе брегове, а хладноћа ће постепено освајати целу Земљу. Човечанство, ако га уопште буде било, бориће се очајно са природним непопгодама, али ће стално губити на терену.
Велика дела људских руку и разума опустеће и доћи у стање ових рушевина на којима сада седим“ Није Миланковић боравио у овим крајевим сам као ратник и путник кроз васиону и векове. Као врстан грађевински инжењер између два светска рата учествовао је у изградњи великог броја грађевинских објеката на територији Македоније: хангари и радионице на аеродрому Скопљу, зграде Народне банке у Скопљу и Битољу, стоваришта дувана у Скопљу, Велесу и Кавадарцима. Иза себе је оставио богату архивску грађу о боравцима у овим местима и радовима које је изводио.
У својим мемоарима Миланковић посебно описује честе и пријатне боравке у овим крајевима за време изградње хангара и других објеката, али и посебне доласке са породицом после завршених радова.
Изнети подаци о грађевинској активности Миланковића су побудила сећања код старијих учесника скупа, тако да су идентификовани сви објекти и садашња њихова намена. Посебно је истакнуто да су хангари одиграли веома значајну улогу у време земљотреса у Скопљу.
Предложено је да се кроз заједнички пројект прикупе и обраде подаци о грађевинској активности Миланковића у овим крајеви, као и о објемтима на чијој изградњи је био ангажован.
