Međunarodna konferencija „Život i delo Milutina Milankovića – prošlost, sadašnjost, budućnost“, jedna od težišnih aktivnosti Udruženja kojom se obeležavaju jubijeli Milutina Milankovića u 2019. godini, izazvala je znatnu pažnju javnosti, a posebno članova Udruženja. U želji da pruži doprinos, član Udruženja, književnik i publicista Dragutin Kovijanić, učinio je dostpunim svoje razmišljanje o geniju. Prenosimo ga javnosti kao svojevrstan uvod u informisanje i prezentaciju radova sa Konferencije.
Čast sam prihvatio da nešto kažem o Milutinu Milankoviću, iako sam svestan da ja – prizemni neznalica o nebeskom mudracu, vrednosno malo mogu reći – što njemu priliči; zato molim ovaj skup da moje susretstvo ovom besedom sa njegovom mudrošću, shvati kao moje neznanje koje ne krijem, ali i kao moje divljenje znanju nedostižnog genija – mudraca.
Uzleti Milankovića u visinu, čije tajne sa tih uzleta čoveku tumači i približava; ne otuđujući ga od ljudskih vrednosti i iskušenja doživljenih kroz vekove.
Sa oba svoja misaona putovanja „kroz vasionu i vekove“, potvrdio je svoju vrednost; i sa sebe skinuo zagonetku tajanstvenosti; i mrenu sa ljudskih očiju i uma, o tim vrednostima.
Gde ljudski um ne doseže, a oči služe za „prostu potrebu“, njih Milanković oživljuje darovima svoga uma.
Za poniranje u kosmičke tajne, potrebna je i retka darovitost, bez koje je nemoguće o njoj misliti i istraživati je. Taj dar, kao dar promisli, ima svoje korene; bez kojih ne može uroditi plodom.
Zaludu je i najveća ljudska mudrost učaurena u umu, ako iza sebe ne ostavlja neprolaznu vrednost.
Milankovićeve naučne mislči, svojim vrednosnim trajanjem učinili su ga besmrtnim uzorom i svetlosnim putokazom.
Nema iskrenog divljenja bez osnovanog razloga. Čovek se divi onome što je vredno i neprolazno. Povod za neprolazno divljenje, čoveku daje Priroda svojim zakonima; ali i mudrost onih koji ih tumače i približavaju ljudskom umu i duši.
Božiji dar, koji se genetski prenosi, ostavlja na ljudima trag, i potvrđuje mudrost: „Rod svakoji svoje breme nosi!“ To je čovekova ovozemaljska sudbina koja se iskazuje i traje u ovom životu. Duhovne vrednosti pojedinaca, njihovom selidbom u večnost ostavljaju za sobom uzor ljudima, da za njima združuju: „molitvu s uzdasima“; ovaj deo Zmajevog epitafa na grobu Milutinovog oca, genetski pripada i Milutinu; jer kako stoji u tom epitafu: „ko je mnogim bio mnogo – to zaslužuje!“
Svi naučni radovi Milutina Milankovića, plod su njegovog uma – prirodnog dara, koji je u skladu sa redom i prirodi; u kojoj svaki stvor rađa sebi ravna. Što takav um stvori, vrednošću i neprolaznim trajanjem je obeleženo.
Svetlost genijalnog uma, otvara oči svima: jednima je to putokaz da njegovim smerom krenu; a drugima, da ne tumaraju po mraku, zbog male sposobnosti i velike lenjosti – nedostatka u razumevanju i razmišljanju koje im otvara oči da ne vide ni ono što svetlosni putokazi pokazuju. Ko progleda ka istini, i „Vavilonska kula“ za njega je kućerak u poređenju sa jednom od genijalnih zamisli Milankovića.
Nema tako velikog dara, kojim najveći darodavac daruje ljudske umove; a da ga um Milankovića nije dostojan. Zahvaljujući tom daru, Milanković iz ljudskih mozgova izvodi metež, zabune i strah – na svetlost; da spoznaju istinu.
Dosezajući svojim genijem nebeske tajne, Milanković ne meša „ljudsko sa božanskim“, već uzvraća sa zahvalnošću za primljeni dar: genijalnost uma. To je poseban pozitivan izazov brojnim umovima multidisciplinarnih nauka širom sveta; kojima nisu više zagonetke: tropske i siderične godine; sunčani i zvezdani sat; kalendar; klimatske promene; trajanje i smena ledenih doba; i mnoga druga njegova neprocenjiva otkrića. Sve je to za Milankovića samo: sredina, prostor, vreme i okruženje; za stvaralačka nadahnuća onima koji slede njegovim stazama.
Naučna traganja Milankovića za spoznaju vrednosti; vremenskih i vanvremenskih – ostavili su pečat njegove neprolaznosti; i obavezu generacijama koje postoje i pristižu, da stazama koje je osvetlio, i oni krenu.
Vrednost ove obaveze sledi Biblijsku molitvu: „O Gospode, koji dade prorocima silu da vide istinu gde dolazi iz daleka; daj i nama silu da usvojimo tu istinu, koja je već došla.“
