Вести

Сећање на поштованог пријатеља професора др Милана Димкића

Ако је судити по Цицероновој да је захвалност мајка свих врлина× онда ћемо себи дати право да ту мисао пуном снагом пригрлимо када у својим сећањима на драге људе који нису више са нама споменемо цењеног професора Милана Димкића.

Naslovna-Dimkic

Милан Димкић је један, по много чему особен човек, који је знао да у мору својих послова, обавеза и проблема нађе време да са вољом саслуша визије Удружења Милутин Миланковић, реагује неком својом импресијом и понуди нам своје виђење неке активности, акције или намере. Осећао је дубином своје душе и раскошним интелектом ерудите колико смо ми као друштво незахвални према онима који су задужили трајно за сва времена српски народ и његову науку, истичући при том поштовање за напоре нашег Удружења да сачува од заборава једну такву личност.

Пишући ове редове, желимо да му кажемо да ће он за нас у Удружењу остати трајно у сећању за његов допринос, како лични, тако и са позиције одговорног руководиоца на „враћању Миланковића у српски народ“. Многи који су подржавали племениту мисију оживљавања значаја узора Миланковића за српски народ, можда нису могли наћи начина да нам конкретно помогну, али је зато професор Димкић то знао, умео и радио годинама. Руководио се, осећали смо то, сентенцом – Дела, а не речи, налазио начина како да нас охрабри својим чињењем и д͡а подстрека да истрајавамо у раду упркос бројним потешкоћама и препрекама.

Dimkic

Професор Димкић (десно) на стручном скупу у Удружењу 12. маја 2018. године

Професор Димкић је био познат као руководилац који није олако издвајао буџетска средства, већ напротив, требало га је „опипљивим резултатима“ и са више аспеката убедити да то учини. Удружење се у то уверило више пута, а како је то изгледало може се
видети из следећег. Удружење настоји да што пре створи услове за свој рад и могућност да се у просторијама организују бројне активности из програмског оквира. Замолимо директора Димкића да нам Институт пружи помоћ. Он пита колико је неопходно за наше планове, а ми снебивајући се кажемо колико би то требало. На то ће он рећи – Ми смо пред могућим добијањем једног важног посла. Ако успемо да добијемо тај посао добиће Удружење потребна средства, ако буде део посла онда ћете добити половину, а ако не буде од посла ништа, онда неће бити донације. Делегација Удружења му се захваљује и на то „ништа“, а директор пита како да се захваљујете а нећете добити средства. Објаснимо да смо захвални на исказаном поштовању нашег рада и спремности на помоћ, што посебно ценимо. На то ће директор Димкић у симпатичном тону рећи – Е сада сте ме дефинитивно убедили, нешто ћемо вам помоћи без обзира на тај посао. И наравно, његовим залагањем Удружење је добило намештај какав има и „Јарослав Черни“, на понос и ползу свих активиста и поштовалаца Милутина Миланковића.

Prostorije-Udruzenja

Намештај којим је опремљен простор Удружења – донација
Института за водопривреду „Јарослав Черни“

Ако смо успели својим радом да допринесемо широј спознаји величине Милутина Миланковића, место заслужника, уз остале пријатеље Удружења, заузима и професор Димкић, као што има своје високо почасно место у галерији наших сећања. Пружајући подршку нашем раду допунио је мозаик незаборава и на тај начин, сигурни смо, да ће се и на њега односити речи једног песника који је казао да онај који није радио за заборав, не заслужује да буде заборављен већ и искључиво у вечној колони оних људи који су се уписали у незаборавне.
Његошевим стиховима
Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити,
придодаћемо стихове једног другог савременог црногорског песника –
А тек оном, што му се свак диви,
ко зна ријеч дјелом узвисити.

Милана Димкића, професора, драгог и поштованог пријатеља Удружења Милутин Миланковић памтићемо захвални за његов допринос и укупну помоћ.

(„Gratus animus est una virtus non solum maxima, sed etiam mater virtutum omnium reliquarum“ – Захвалност је једна врлина, не само највећа, него и мајка свих осталих врлина”.)

Удружење Милутин Миланковић